1. Mojsijeva 42

Josifova braća dolaze u Egipat

1Kad je Jakov video da ima žita u Egiptu, rekao je svojim sinovima: „Šta se tu zgledate? 2Čuo sam, evo, da ima žita u Egiptu. Siđite tamo i kupite nam ga odande, da ostanemo na životu i ne pomremo.“ 3Tako desetorica Josifove braće siđu da kupe žito u Egiptu. 4Jakov nije slao Josifovog brata Venijamina s njegovom braćom, misleći da bi mu se mogla desiti kakva nesreća. 5Sinovi Izrailjevi su bili među onima koji su došli da kupe žito, jer je glad vladala i u hananskoj zemlji.

6Josif, koji je bio namesnik nad zemljom, prodavao je žito celom narodu u zemlji. Dođu tako i Josifova braća i poklone mu se licem do zemlje. 7Josif je prepoznao svoju braću čim ih je video, ali se prema njima držao kao stranac, te im se oštro obratio: „Odakle ste došli?“ Oni odgovore: „Iz hananske zemlje, došli smo da kupimo hranu.“ 8Josif je, naime, prepoznao svoju braću, ali oni njega nisu prepoznali. 9Tada se Josif setio svojih snova koje je sanjao o njima, pa im je rekao: „Vi ste uhode! Došli ste da izvidite gde je zemlja najslabija.“ 10Oni odgovoriše: „Ne, gospodaru! Tvoje sluge su došle da kupe hrane. 11Svi mi smo sinovi jednog čoveka. Tvoje sluge su pošteni ljudi, a ne uhode.“ 12„Ne, nego ste uhode – tvrdio je Josif. Došli ste da izvidite gde je zemlja najslabija.“ 13Ali oni mu rekoše: „Nas, tvojih slugu, bilo je dvanaestoro braće. Sinovi smo jednog čoveka u hananskoj zemlji. Eno, najmlađi je sad s našim ocem, a jednoga više nema.“ 14No, Josif im je ponovo rekao: „Onako je kako sam rekao: vi ste uhode!“ 15Ovako ću vas proveriti: „Tako mi faraona, nećete otići odavde ako ovamo ne dođe vaš najmlađi brat. 16Pošaljite jednog od vas da dovede vašeg brata. Vi ostali ćete ostati u pritvoru i biti ispitani da se proveri da li govorite istinu ili ne. Inače, tako mi faraona, vi ste uhode.“ 17Potom ih je bacio u zatvor na tri dana. 18Trećeg dana im je rekao: „Ja sam čovek koji se boji Boga. Zato učinite ovo što kažem i ostaćete u životu. 19Ako ste pošteni, neka jedan od vas braće ostane u zatvoru. Vi ostali idite i odnesite žito svojim izgladnelim porodicama. 20Potom dovedite svog najmlađeg brata, da se potvrdi istinitost vaših reči, te da ne umrete.“ Tako su i učinili.

21Oni, zatim, rekoše jedan drugome: „Zaista smo krivi zbog našeg brata. Gledali smo njegovu patnju dok nas je molio za milost, ali ga nismo slušali. Zato nas je i snašla ova nevolja.“ 22Ruvim im odvrati: „Nisam li vam rekao: ’Ne ogrešujte se o dečaka!’? Ali vi me niste slušali. Evo, sad se traži odgovornost za njegovu krv!“

23Oni nisu znali da ih Josif razume, jer je govorio s njima preko prevodioca. 24Tada se Josif udaljio od njih i zaplakao. Kad se vratio, ponovo je razgovarao s njima. Onda je izdvojio Simeuna između njih i naredio da ga svežu na njihove oči. 25Josif je, potom, naredio da im napune žito u vreće, da im se vrati njihov novac u vreće, svakome posebno, te da im se da hrana za put. Tako im je i bilo učinjeno. 26Natovare oni tako žito na svoje magarce i odu. 27No, u prenoćištu, jedan od njih otvori svoju vreću da nahrani svog magarca i ugleda svoj novac kako odozgo stoji u vreći. 28Tada ovaj reče svojoj braći: „Moj novac je vraćen! Evo, tu je u mojoj vreći!“ Njima se oduzme srce. Tresući se, pitali su jedan drugoga: „Šta nam je to Bog uradio?“

29Kad su došli k svome ocu Jakovu u Hanan, ispričali su mu sve što im se desilo. Rekli su mu: 30„Čovek koji je gospodar zemlje je grubo govorio s nama i optužio nas da smo uhode. 31Ali mi smo mu rekli: ’Pošteni smo, nismo uhode. 32Bilo nas je dvanaestoro braće; sinovi smo jednog oca. Jednoga više nema, a najmlađi je sad sa ocem u Hananu.’ 33Tada nam je taj čovek, gospodar zemlje, rekao: ’Ovako ću znati da ste pošteni: ostavite jednog brata tu sa mnom, a vi ostali uzmite žito za vaše izgladnele porodice, pa idite. 34Zatim dovedite svog najmlađeg brata, pa ću znati da niste uhode, nego pošteni ljudi. Tada ću vam vratiti vašeg brata, pa ćete moći da trgujete#42,34 Ili: da se krećete po zemlji. po zemlji.’“

35Ali dok su praznili svoje vreće, svaki od njih u svojoj vreći nađe svoju kesu sa novcem. Kad su oni i njihov otac ugledali kese sa novcem, uplašili su se. 36„Ostavljate me bez dece! – reče im njihov otac Jakov. Josifa nema, Simeuna nema, a sad i Venijamina hoćete da odvedete. Sve se urotilo protiv mene!“

37Tada Ruvim reče svome ocu: „Možeš da usmrtiš moja dva sina ako ti ga ne dovedem natrag. Poveri ga meni i ja ću ti ga vratiti.“ 38Ali Jakov reče: „Neće moj sin sići s vama! Njegov brat je mrtav, i on je ostao sam. Ako bi mu se desila nesreća na putu na koji polazite, onda biste moju sedu glavu u tuzi svalili u Svet mrtvih.“

Trenutno izabrano:

1. Mojsijeva 42: NSPL

Istaknuto

Podijeli

Kopiraj