4. Mojsijeva 14

Narod se buni

1Na to se sva zajednica uzbunila i udarila u viku; i narod je plakao one noći. 2Svi su Izrailjci gunđali protiv Mojsija i Arona; sva im je zajednica govorila: „E, da smo samo pomrli u Egiptu, ili u pustinji! 3Zašto nas Gospod vodi u ovu zemlju? Da poginemo od mača, a naše žene i deca da postanu roblje? Nije li bolje za nas da se vratimo u Egipat?“ 4Tada rekoše jedan drugom: „Hajde da postavimo vođu i vratimo se u Egipat!“

5Mojsije i Aron padoše ničice pred svom izrailjskom zajednicom. 6Tada su Isus, sin Navinov, i Halev, sin Jefonijin, koji su bili među onima što su uhodili zemlju, razderali svoju odeću 7i rekli svoj izrailjskoj zajednici: „Zemlja kroz koju smo prošli da je izvidimo izvanredno je lepa zemlja! 8Ako budemo ugodni Gospodu, on će nas uvesti u ovu zemlju i dati nam je. To je zemlja u kojoj teku med i mleko. 9Samo se ne bunite protiv Gospoda. Ne bojte se naroda zemlje, jer su za nas kao zalogaj hleba; njih nema ko da zaštiti, a s nama je Gospod. Ne bojte se!“

10Međutim, sva je zajednica pretila da će ih kamenovati. Tada se slava Gospodnja ukazala svim Izrailjcima kod Šatora od sastanka. 11Gospod reče Mojsiju: „Dokle će me prezirati ovaj narod? Dokle će odbijati da mi veruju uprkos svih znakova koje sam učinio među njima? 12Udariću ih pomorom i zatrti ih, a od tebe ću učiniti narod veći i moćniji od njih.“

13Ali Mojsije reče Gospodu: „Kad to čuju Egipćani između kojih si izveo ovaj narod svojom silom, 14oni će to reći stanovnicima ove zemlje. A oni su čuli da si ti, Gospode, usred ovoga naroda; da im se ti, Gospode, ukazuješ licem u lice, i da tvoj oblak stoji nad njima; da ideš pred njima, danju u stubu od oblaka, a noću u stubu od ognja. 15Ako pobiješ ovaj narod do poslednjeg, onda će narodi, koji su čuli za tvoje ime, reći: 16’Gospod nije mogao da dovede ovaj narod u zemlju koju im je uz zakletvu obećao, pa ih je zato pobio u pustinji.’

17A sad, Gospode, neka se pokaže tvoja sila, kao što si obećao, rekavši: 18’Gospod je spor na srdžbu, bogat milošću, oprašta krivicu i prestup, ali krivca ne ostavlja nekažnjena, nego kažnjava nepravdu otaca na njihovoj deci i unucima sve do trećeg i četvrtog kolena.’ 19Oprosti krivicu ovom narodu po velikoj tvojoj milosti, kao što si mu opraštao od Egipta pa do sada.“

20Gospod reče: „Opraštam po tvojoj reči. 21Ali, tako mi života, i tako slava Gospodnja ispunila svu zemlju, 22ni jedan od ljudi koji su videli moju slavu i znakove koje sam učinio u Egiptu i u pustinji, a koji su me iskušavali deset puta i bili neposlušni mome glasu, 23neće videti zemlju koju sam uz zakletvu obećao njihovim ocima. Ni jedan od tih što su me prezreli neće je videti. 24A svoga slugu Haleva – zato što je drugačijeg duha i zato što se potpuno pouzdao u mene – njega ću odvesti u zemlju u koju je otišao, i njegovi će je potomci dobiti u posed. 25Pošto Amaličani i Hananci žive u dolini, sutra se vratite i idite u pustinju prema Crvenom moru.“

26Zatim Gospod reče Mojsiju i Aronu: 27„Dokle će ova opaka zajednica da gunđa protiv mene? Čuo sam prigovore Izrailjaca, koji gunđaju protiv mene. 28Reci im: ’Tako mi moga života – govori Gospod – učiniću vam ono što ste mi rekli na moje uši. 29Vaša će mrtva tela popadati po ovoj pustinji, svi vi koji ste uvedeni u razne popise, od dvadeset godina pa naviše, vi koji ste gunđali protiv mene; 30ni jedan od vas neće ući u zemlju za koju sam se uz podignutu ruku zakleo da ću vas naseliti u njoj, osim Haleva, sina Jefonijinog i Isusa, sina Navinovog. 31Ipak, vašu decu, za koju ste rekli da će postati roblje, njih ću uvesti da upoznaju zemlju koju ste vi prezreli. 32A vaša mrtva tela će popadati po ovoj pustinji. 33Vaša deca će biti pastiri u pustinji četrdeset godina i ispaštati zbog vašeg neverstva, dok vaša tela do poslednjeg ne propadaju mrtva u pustinji. 34Ispaštaćete svoje krivice četrdeset godina, prema broju dana – četrdeset dana tokom kojih ste izviđali zemlju, za svaki dan po godinu. Tako ćete znati šta znači protiviti mi se.’ 35To sam ja, Gospod, rekao, i ja ću to jamačno učiniti svoj ovoj opakoj zajednici koja se urotila protiv mene. U ovoj pustinji će skončati; tu će pomreti.

36A ljudi koje je Mojsije poslao da izvide zemlju, i koji su se vratili i izazvali svu zajednicu da gunđa protiv njega donevši nepovoljan izveštaj o zemlji, 37isti ti ljudi koji su doneli nepovoljan izveštaj o zemlji, pomrli su od pošasti pred Gospodom. 38Od tih ljudi koji su išli da izvide zemlju, preživeli su samo Isus, sin Navinov, i Halev, sin Jefonijin.“

39Kad je Mojsije izgovorio ove reči svem izrailjskom narodu, narod se veoma ožalostio. 40Ali u rano jutro oni ustanu i počnu da se penju na vrh gorja, govoreći: „Zgrešili smo, ali evo, idemo na mesto o kome je Gospod govorio.“ 41Mojsije im reče: „Zašto prestupate zapovest Gospodnju? To neće uspeti. 42Ne penjite se, jer Gospod nije među vama; inače ćete biti potučeni od svojih neprijatelja! 43Naime, ispred vas su Amaličani i Hananci, pa ćete izginuti od mača. Odvratili ste se od Gospoda, i zato Gospod neće biti s vama.“

44Ali oni prkosno nastaviše da se penju na vrh gorja, iako ni Mojsije, ni Kovčeg Gospodnjeg saveza, nisu pošli iz tabora. 45Tada su sišli Amaličani i Hananci koji su živeli u gorju, i potukli ih, goneći ih sve do Orme.

Trenutno izabrano:

4. Mojsijeva 14: NSPL

Istaknuto

Podijeli

Kopiraj