Pesma nad pesmama 3:1-11

Tražila sam u noćima na postelji svojoj onog koga voli duša moja, tražila sam i nisam ga našla. Ustaću, grad ću obigrati, po ulicama i po trgovima ću tražiti onog koga duša moja voli. I tražila sam ga, ali ga nisam našla. Našli su me stražari što obilaze grad: „Jeste li videli onoga koga voli duša moja?“ I tek što sam ih malo prošla, našla sam onog kog mi duša voli. Zgrabila sam ga i puštala ga nisam sve dok ga nisam dovela do kuće majke moje, do odaje one što me je rodila. Ćerke jerusalimske, zaklinjem vas lanadima i košutama poljskim, ne budite i ne dižite moju ljubav dok joj se ne prohte. Šta se to iz pustinje diže ko oblaci dima, namirisano smirnom, tamjanom i svim mirisnim pomastima trgovačkim? Gle, to je ležaljka Solomonova, a oko nje su šezdeset delija, neki od junaka Izrailja. Svaki od njih mač je dograbio, ratovanju su vični; svakom od njih mač o bedru, zbog noćnih strahota. Od stabala livanskih je sebi nosiljku načinio car Solomon. Od srebra joj je načinio motke, naslon od zlata, sedište od skerleta, a unutrašnjost su joj kožom obložile ćerke jerusalimske. Izađite i gledajte, o, ćerke sionske, cara Solomona s krunom kojom ga okrunila majka njegova na dan njegovog venčanja, na dan kada mu se srce radovalo!