Књига о Јову 29:11-25

Блаженим ме звало ухо што ме је слушало, хвалило ме око што ме је гледало; јер сам избављао убогога што ко бедник вапи, сиротога без помоћи. Страдалников благослов био је на мени, а срцу сам удовице доносио песму. Праведност бих узимао, она ме је одевала; правда ми је моја била ко одећа и ко турбан. Слепоме сам очи био, хромоме сам ноге био. Отац сам био убогима, незнанца сам на суду бранио. Ломио сам вилице злотвору, из уста му жртву отимао. А причао сам: ’У своме ћу гнезду да преминем, умножићу дане попут песка. Мој је корен досезао воду, гране су моје преко ноћи росне; Моја је слава у мени свежа, у руци је мојој увек млад лук.’ Чекали су људи да ме чују, ћутали би да чују мој савет. После моје речи нису узвраћали, по њима би мој говор капао. Ко на кишу чекали би на ме, уста своја отварали као да сам дажд пролећни. Веровали не би кад бих им се насмејао и ведрину мог лица нису потамнили. Пут сам им бирао, попут кнеза сам седео; био сам као цар међу четама, као онај што жалосне теши.

Besplatni planovi za čitanje i pobožosti koje se odnose na Књига о Јову 29:11-25