139
Псалам 139
Хоровођи. Давидов Псалам.
1О, Господе, ти ме проничеш
и теби сам познат!
2Знаш ме и кад седим и кад стојим,
познајеш ми мисли издалека.
3Посматраш ме док ходам, док лежим,
и свестан си свих мојих путева.
4Елем, још ми речи на језику нема,
а ти, ето, о, Господе, познајеш баш сваку!
5Обухваташ ме и спреда и страга,
руку своју на мене полажеш.
6Чудесно ми је то сазнање, узвишено,
немоћан сам да га схватим!
7Од твог Духа где да одем?
Од твог лица куда да побегнем?
8Дигнем ли се до небеса – ти си тамо;
спустим ли се у Свет мртвих – и тамо си!
9Винем ли се зориним крилима
и преселим на крај мора;
10и тамо ме рука твоја води,
придржава ме десница твоја.
11Све и да кажем –
„Тама ће ме свакако прекрити,
светло око мене ко ноћ ће постати“ –
12од тебе ме ни тама не скрива
и ноћ попут дана сија,
јер и тама ти је као светло!
13Да, ти си ми нутрину створио,
саткао ме у утроби мајке моје!
14Хвалићу те што сам такав саздан,
запањујуће диван,
што су ти дела чудесна;
а душа је моја тога добро свесна.
15Моје кости теби нису сакривене биле,
док сам био стваран на тајноме месту;
док сам био обликован у дубини земље.
16Очи су ме твоје ко заметак гледале;
у твојој су књизи записани дани моји одређени,
а да још ни један од њих постојао није!
17И како су ми драгоцене твоје мисли, Боже!
Како их је много кад се зброје!
18Да их бројим,
више их је него песка;
а када се пробудим,
још увек сам са тобом.
19О, Боже, кад би хтео зликовца да смакнеш!
Одлазите од мене, крвници!
20Они против тебе сплеткаре,
лажи о теби шире твоји противници.
21О, Господе, зар да не мрзим те што тебе мрзе?
Богобораца се гнушам!
22Мржњом крајњом ја их мрзим!
Душмани су они моји!
23Проникни ме, о, Боже! Срце ми упознај,
окушај ме, забринуте мисли моје сазнај!
24Види да ли идем путем застрањења
и води ме путем из давнина.