Dela apostolska 13:6-49

A kad prođoše ostrvo tja do Pafa, nađoše nekakvog čoveka vračara, i lažnog proroka, Jevrejina, kome beše ime Varisus, koji beše s namesnikom Srđem Pavlom, čovekom razumnim. Ovaj dozvavši Varnavu i Savla zaiska da čuje reč Božju. A Elima vračar (jer to znači ime njegovo) stade im se suprotiti, gledajući da odvrati namesnika od vere. A Savle koji se zvaše i Pavle, pun Duha Svetog pogledavši na nj reče: O napunjeni svakog lukavstva i svake pakosti, sine đavolji! Neprijatelju svake pravde! Zar ne prestaješ kvariti prave puteve Gospodnje? I sad eto ruke Gospodnje na te, i da budeš slep da ne vidiš sunce za neko vreme. I ujedanput napade na nj mrak i tama, i pipajući tražaše vođu. Tada namesnik, kad vide šta bi, verova, diveći se nauci Gospodnjoj. A kad se Pavle sa svojim društvom odveze iz Pafa, dođoše u Pergu pamfilijsku; a Jovan se odvoji od njih, i vrati se u Jerusalim. A oni otišavši iz Perge dođoše u Antiohiju pisidijsku, i ušavši u zbornicu u dan subotni sedoše. A po čitanju zakona i proroka poslaše starešine zborničke k njima govoreći: Ljudi braćo! Ako je u vama reč utehe za narod, govorite. A Pavle ustavši i mahnuvši rukom reče: Ljudi Izrailjci i koji se Boga bojite! Čujte. Bog naroda ovog izabra oce naše, i podiže narod kad behu došljaci u zemlji misirskoj, i rukom visokom izvede ih iz nje. I do četrdeset godina prehrani ih u pustinji. I zatrvši sedam naroda u zemlji hananskoj na kocke razdeli im zemlju njihovu. I potom na četiri stotine i pedeset godina dade im sudije do Samuila proroka. I od tada iskaše cara, i dade im Bog Saula, sina Kisovog, čoveka od kolena Venijaminovog, za četrdeset godina. I uklonivši njega podiže im Davida za cara, kome i reče svedočeći: Nađoh Davida sina Jesejevog, čoveka po srcu mom, koji će ispuniti sve volje moje. Od njegovog semena podiže Bog po obećanju Izrailju spasa Isusa; kad Jovan pred Njegovim dolaskom propoveda krštenje pokajanja svemu narodu Izrailjevom. I kad svršivaše Jovan tečenje svoje, govoraše: Ko mislite da sam ja nisam ja; nego evo ide za mnom, kome ja nisam dostojan razrešiti remen na obući Njegovoj. Ljudi braćo! Sinovi roda Avraamovog, i koji se među vama Boga boje! Vama se posla reč ovog spasenja. Jer oni što žive u Jerusalimu, i knezovi njihovi, ne poznaše Ovog i glasove proročke koji se čitaju svake subote, osudivši Ga izvršiše. I ne našavši nijedne krivice smrtne moliše Pilata da Ga pogubi. I kad svršiše sve što je pisano za Njega, skinuše Ga s drveta i metnuše u grob. A Bog vaskrse Ga iz mrtvih. I pokaziva se mnogo dana onima što izlaziše s Njim iz Galileje u Jerusalim, koji su sad svedoci Njegovi pred narodom. I mi vam javljamo obećanje koje bi očevima našim da je ovo Bog ispunio nama, deci njihovoj, podignuvši Isusa; kao što je napisano i u drugom psalmu: Ti si moj Sin, ja Te danas rodih. A da Ga iz mrtvih vaskrse da se više ne vrati u truljenje ovako kaže: Daću vam svetinju Davidovu vernu. Zato i na drugom mestu govori: Nećeš dati da Tvoj Svetac vidi truljenje. Jer David posluživši rodu svom po volji Božjoj umre, i metnuše ga kod otaca njegovih, i vide truljenje. A kog Bog podiže ne vide truljenje. Tako da vam je na znanje, ljudi braćo! Da se kroza Nj vama propoveda oproštenje greha. I od svega, od čega se ne mogoste opravdati u zakonu Mojsijevom, opravdaće se u Njemu svaki koji veruje. Gledajte dakle da ne dođe na vas ono što je kazano u prorocima: Vidite, nemarljivi! I čudite se, i nek vas nestane; jer ja činim delo u vaše dane, delo koje nećete verovati ako vam ko uskazuje. A kad izlažahu iz zbornice jevrejske, moljahu neznabošci da im se ove reči u drugu subotu govore. A kad se sabor raziđe, pođoše za Pavlom i za Varnavom mnogi od Jevreja i pobožnih došljaka; a oni govoreći im svetovahu ih da ostanu u blagodati Božjoj. A u drugu subotu sabra se gotovo sav grad da čuju reči Božje. A kad videše Jevreji narod, napuniše se zavisti, i govorahu protivno rečima Pavlovim nasuprot govoreći i huleći. A Pavle i Varnava oslobodivši se rekoše: Vama je najpre trebalo da se govori reč Božja; ali kad je odbacujete, i sami se pokazujete da niste dostojni večnog života, evo se obrćemo k neznabošcima. Jer nam tako zapovedi Gospod: Postavih te za videlo neznabošcima, da budeš spasenje do samog kraja zemlje. A kad čuše neznabošci, radovahu se i slavljahu reč Božju, i verovahu koliko ih beše pripravljeno za život večni. I reč se Božja raznošaše po svoj okolini.