Dela apostolska 16:1-27

Dođe pak u Dervu i u Listru, i gle, onde beše neki učenik, po imenu Timotije, sin neke žene Jevrejke koja verovaše, a oca Grka; za njega dobro svedočahu braća koja behu u Listri i u Ikoniji. Ovog namisli Pavle da uzme sa sobom; i uze ga, i obreza Jevreja radi koji behu u onim mestima: jer svi znahu oca njegovog da beše Grk. I kad prolažahu po gradovima, predavaše im da drže uredbe koje urediše apostoli i starešine u Jerusalimu. A crkve se utvrđivahu u veri, i svaki dan bivaše ih više. A kad prođoše Frigiju i galatijsku zemlju, zabrani im Duh Sveti govoriti reč u Aziji. A kad dođoše u Misiju hteše da idu u Vitiniju, i Duh ne dade. A kad prođoše Misiju, siđoše u Troadu. I Pavlu se javi utvara noću: beše jedan čovek iz Makedonije, i stajaše moleći ga i govoreći: Dođi u Makedoniju i pomozi nam. A kad vide utvaru, odmah gledasmo da iziđemo u Makedoniju, doznavši da nas Gospod pozva da im propovedamo jevanđelje. A kad se odvezosmo iz Troade, dođosmo u Samotrak, i sutradan u Neapolj, a odande u Filibu, koje je prvi grad zemlje Makedonije, naselje rimsko; i u onom gradu ostasmo nekoliko dana. A u dan subotni iziđosmo iz grada k vodi gde beše bogomolja; i sedavši govorismo k ženama koje se behu sabrale. I jedna bogobojazna žena, po imenu Lidija, iz grada tijatirskog, koja prodavaše skerlet, slušaše: i Gospod otvori srce njeno da pazi na reči Pavlove. A kad se krsti ona i kuća njena, moljaše nas govoreći: Ako mislite da ja verujem Gospoda, uđite u moju kuću i živite. I natera nas. A dogodi se kad iđasmo na molitvu da nas srete jedna robinja koja imaše duh pogađački i vračajući donošaše veliki dobitak svojim gospodarima. Ova pođe za Pavlom i za nama, i vikaše govoreći: Ovi su ljudi sluge Boga Najvišeg, koji javljaju nama put spasenja. I ovako činjaše mnogo dana. A kad se Pavlu dosadi, okrenu se i reče duhu: Zapovedam ti imenom Isusa Hrista, iziđi iz nje. I iziđe u taj čas. A kad videše njeni gospodari da iziđe nada njihovog dobitka, uzeše Pavla i Silu i odvukoše ih na pazar ka knezovima. I dovedavši ih k vojvodama, rekoše: Ovi su ljudi Jevreji, i mute po našem gradu, i propovedaju običaje koje nama ne valja primati ni tvoriti, jer smo Rimljani. I sleže se narod na njih, i vojvode izdreše im haljine, i zapovediše da ih šibaju. I pošto ih zdravo izbiše baciše ih u tamnicu, i zapovediše tamničaru da ih dobro čuva. Primivši takvu zapovest on ih baci u najdonju tamnicu i noge im metnu u klade. A u ponoći behu Pavle i Sila na molitvi i hvaljahu Boga; a sužnji ih slušahu. A ujedanput tako se vrlo zatrese zemlja da se pomesti temelj tamnički; i odmah se otvoriše sva vrata i svima spadoše okovi. A kad se probudi tamničar i vide otvorena vrata tamnička, izvadi nož i htede da se ubije, misleći da su pobegli sužnji.