Dela apostolska 4:1-24

A kad oni govorahu narodu, naiđoše na njih sveštenici i vojvoda crkveni i sadukeji; i rasrdiše se, što oni uče ljude i javljaju u Isusu vaskrsenje iz mrtvih. I digoše na njih ruke, i metnuše ih u zatvor do ujutru: jer već beše veče. A od onih koji slušahu reč mnogi verovaše, i postade broj ljudi oko pet hiljada. A kad bi ujutru, skupiše se knezovi njihovi i starešine i književnici u Jerusalim, a Ana poglavar sveštenički i Kajafa i Jovan i Aleksandar i koliko ih god beše od roda svešteničkog; i metnuvši ih na sredinu pitahu: Kakvom silom ili u čije ime učiniste vi ovo? Tada Petar napunivši se Duha Svetog reče im: Knezovi narodni i starešine Izrailjeve! Ako nas danas pitate za dobro delo koje učinismo bolesnom čoveku te on ozdravi: Da je na znanje svima vama i svemu narodu Izrailjevom da u ime Isusa Hrista Nazarećanina, kog vi raspeste, kog Bog podiže iz mrtvih, stoji ovaj pred vama zdrav. Ovo je kamen koji vi zidari odbaciste, a postade glava od ugla: i nema ni u jednom drugom spasenja; jer nema drugog imena pod nebom danog ljudima kojim bi se mi mogli spasti. A kad videše slobodu Petrovu i Jovanovu, i znajući da su ljudi neknjiževni i prosti, divljahu se, i znahu ih da behu s Isusom. A videći isceljenog čoveka gde s njima stoji ne mogahu ništa protivu reći. Onda im zapovediše da iziđu napolje iz saveta, pa pitahu jedan drugog govoreći: Šta ćete činiti ovim ljudima? Jer veliki znak što učiniše oni poznat je svima koji žive u Jerusalimu, i ne možemo odreći; ali da se dalje ne razilazi po narodu, da im oštro zapretimo da više ne govore za ime ovo nikome. I dozvavši ih zapovediše im da ništa ne spominju niti da uče u ime Isusovo. Petar i Jovan odgovarajući rekoše im: Sudite je li pravo pred Bogom da vas većma slušamo negoli Boga? Jer mi ne možemo ne govoriti šta videsmo i čusmo. A oni zapretivši im pustiše ih, ne našavši ništa kako bi ih mučili, naroda radi; jer svi hvaljahu Boga za ono što se beše dogodilo. Jer onom čoveku beše više od četrdeset godina na kome se dogodi ovo čudo zdravlja. A kad ih otpustiše, dođoše k svojima, i javiše im šta rekoše glavari sveštenički i starešine. A oni kad čuše, jednodušno podigoše glas k Bogu i rekoše: Gospode Bože, Ti koji si stvorio nebo i zemlju i more i sve što je u njima;