Ruta 1:4-17

Oni se oženiše Moavkama: jednoj beše ime Orfa a drugoj Ruta; i onde stajahu do deset godina. Potom umreše obojica, Malon i Heleon; i žena osta bez dva sina svoja i bez muža svog. Tada se ona podiže sa snahama svojim da se vrati iz zemlje moavske, jer ču u zemlji moavskoj da je Gospod pohodio narod svoj davši im hleba. I iziđe iz mesta gde beše, i obe snahe njene s njom; pođoše putem da se vrate u zemlju Judinu. Tada reče Nojemina obema snahama svojim: Idite, vratite se svaka u dom matere svoje; Gospod neka vam učini milost kao što vi učiniste umrlima i meni. Da vam da Gospod da nađete počinak svaka u domu muža svog. I poljubi ih; a one povikavši zaplakaše, i rekoše joj: Ne, nego ćemo se s tobom vratiti u tvoj narod. A Nojemina im reče: Idite natrag, kćeri moje; što biste išle sa mnom? Zar ću još imati sinova u utrobi svojoj da vam budu muževi? Vratite se, kćeri moje, idite; jer sam ostarela i nisam za udaju. A i da kažem da se nadam i da se još noćas udam, i da rodim sinove, zar ćete ih vi čekati dok odrastu? Zar ćete toga radi stajati neudate? Nemojte, kćeri moje; jer su moji jadi veći od vaših, jer se ruka Gospodnja podigla na me. Tada one podigavši glas svoj plakaše opet; i Orfa poljubi svekrvu svoju; a Ruta osta kod nje. A ona joj reče: Eto, jetrva se tvoja vratila narodu svom i k bogovima svojim; vrati se i ti za jetrvom svojom. Ali Ruta reče: Nemoj me nagovarati da te ostavim i od tebe otidem; jer kuda god ti ideš, idem i ja; i gde god ti nastaniš, nastaniću se i ja; tvoj je narod moj narod, i tvoj je Bog moj Bog. Gde ti umreš, umreću i ja, i onde ću biti pogrebena. To neka mi učini Gospod i to neka mi doda, smrt će me samo rastaviti s tobom.