Dela apostolska 19:18-41 - Упореди све верзије

Podeli

Mnogi koji su uzverovali dolazili su da ispovede i obznane svoja zla dela. Veliki broj onih koji su se bavili vračarstvom, donosili su svoje vračarske knjige i spaljivali ih pred svima. Kada su proračunali njihovu vrednost, utvrdili su da vrede pedeset hiljada srebrnjaka. Tako je, snagom Gospodnjom, reč njegova jačala i širila se. Nakon ovih događanja, Pavle je odlučio da prođe Makedonijom i Ahajom i da ode u Jerusalim. „Posle toga – rekao je Pavle – moram da vidim i Rim.“ Onda je poslao u Makedoniju svoja dva pomoćnika, Timoteja i Erasta, a on je još neko vreme proveo u Maloj Aziji. Nekako u to vreme, u Efesu je izbila velika pobuna protiv Puta Gospodnjeg. Naime, neki kovač po imenu Dimitrije, izrađivao je srebrne hramiće boginje Artemide i time obezbeđivao veliku zaradu zanatlijama. Sazva on njih, kao i sve one koji su se bavili istim zanatom, pa im reče: „Ljudi, vi znate da naše blagostanje dolazi od ovog posla, a vidite i čujete kako je onaj Pavle ubedio i zaveo mnogi narod, ne samo u Efesu nego i u celoj Maloj Aziji, govoreći da bogovi napravljeni ljudskom rukom nisu bogovi. Ali, nije samo ugled našeg zanata doveden u pitanje, već i to da se hram velike boginje Artemide neće smatrati ni za šta. Time bi se nanela šteta veličanstvu boginje, koju poštuje cela Mala Azija i sav svet.“ Kada su to čuli, obuzeo ih je gnev, pa su počeli da uzvikuju: „Velika je Artemida efeška!“ Sav grad se uskomešao. Narod složno nagrnu u pozorište vukući Pavlove saputnike, Makedonce Gaja i Aristarha. Pavle je hteo da izađe pred narod, ali mu to učenici nisu dozvolili. Takođe su mu i neki od provincijskih uglednika, koji su mu bili prijatelji, poručili da se ne pojavljuje u pozorištu. Jedni su uzvikivali jedno, a drugi drugo, jer je okupljeni narod bio zbunjen, tako da većina nije znala zbog čega su se okupili. Neki iz naroda su podsticali Aleksandra da istupi, jer su ga Jevreji gurali napred. On mahnu rukom želeći da se odbrani pred narodom. Međutim, kada su ljudi doznali da je on Jevrejin, počeli su svi u jedan glas da uzvikuju: „Velika je Artemida efeška!“ To je trajalo čitava dva sata. Tada je gradski službenik umirio narod rečima: „Građani Efesa! Nije li svakom čoveku poznato da je grad Efes čuvar hrama velike Artemide i njenog kipa koji je pao sa neba? Pošto su te stvari neosporne, trebalo bi da se umirite i da ništa ne činite brzopleto. Ljudi koje ste doveli nisu pokrali hram, niti su vređali našu boginju. Zato, ako Dimitrije i majstori s njim imaju kakvu tužbu protiv nekoga, sudovi su otvoreni, a i namesnici su tu, pa neka se tuže. Ako neko traži nešto više, to će se rešiti u zakonitoj skupštini. Preti nam, naime, opasnost da budemo optuženi za ovo što je bilo danas, jer nema nikakvog razloga kojim bismo mogli da opravdamo ovo komešanje.“ Posle ovih reči je raspustio skup.

I mnogi od onih što verovahu, dolažahu te se ispovedahu i kazivahu šta su učinili. A mnogi od onih koji čarahu, sabravši knjige svoje spaljivahu ih pred svima; i proračunaše i nađoše da su vredele pedeset hiljada groša. Tako zdravo rastijaše i nadvlađivaše reč Gospodnja. I kad se ovo svrši, namisli Pavle da prođe preko Makedonije i Ahaje, i da ide u Jerusalim, i reče: Pošto budem tamo, valja mi i Rim videti. I posla u Makedoniju dvojicu od onih koji ga služahu, Timotija i Erasta; a on osta neko vreme u Aziji. A u ono vreme podiže se ne mala buna puta radi Gospodnjeg, jer nekakav zlatar, po imenu Dimitrije, koji građaše Dijani srebrne crkvice i davaše majstorima ne mali posao, on skupi ove i drugih ovakvih stvari majstore, i reče: Ljudi! Vi znate da od ovog posla mi imamo dobitak za svoje življenje; i vidite i čujete da ne samo u Efesu nego gotovo po svoj Aziji ovaj Pavle odvrati narod mnogi, govoreći: To nisu bogovi što se rukama čovečijim grade. I ne samo što će ova nesreća doći na naš zanat da ne prolazi, nego se neće mariti ni za crkvu velike boginje Dijane, i propašće veličanstvo one koju sva Azija i vasioni svet poštuje. A kad oni ovo čuše, napuniše se gneva, i vikahu govoreći: Velika je Dijana Efeska! I sav se grad napuni bune; i navalivši jednodušno na zborište uhvatiše Gaja i Aristarha iz Makedonije, drugove Pavlove. A kad Pavle htede da ide među narod, ne dadoše mu učenici. A neki i od azijskih poglavara koji mu behu prijatelji, poslaše k njemu savetujući ga da ne izlazi na zborište. Jedni pak vikahu jedno a drugi drugo; jer beše sabor smućen, i najviše ih ne znahu zašto su se skupili. A jedni od naroda izvukoše Aleksandra, kad ga Jevreji izvedoše. A Aleksandar mahnuvši rukom htede da odgovori narodu. A kad ga poznaše da je Jevrejin, povikaše svi u glas, i vikahu oko dva sata: Velika je Dijana Efeska. A pisar utišavši narod reče: Ljudi Efesci! Ko je taj čovek koji ne zna da grad Efes slavi veliku boginju Dijanu i njen kip nebeski? Kad dakle to ne može niko odreći, valja vi da budete mirni, i ništa naglo da ne činite; jer dovedoste ove ljude koji niti su crkvu Dijaninu pokrali, niti hule na vašu boginju. A Dimitrije i majstori koji su s njim ako imaju kakvu tužbu, imaju sudovi, i imaju namesnici, neka tuže jedan drugog. Ako li šta drugo ištete, neka se izvidi na pravoj skupštini. Jer se bojimo da ne budemo tuženi za današnju bunu; a nijednog uzroka nema kojim bismo se mogli opravdati za ovu bunu. I ovo rekavši raspusti narod koji se beše sabrao.

Многи од оних који су поверовали долазили су и отворено признавали своја дела. Неколико оних који су се бавили врачањем сакупише своје књиге и пред свима их спалише. Када су их проценили, нађоше да им је вредност била око педесет хиљада драхми. Тако се Господњом снагом Реч ширила и јачала. После ових догађаја, Павле у Духу одлучи да прође кроз Македонију и Ахају, а онда да оде у Јерусалим, па рече: »Пошто тамо проведем неко време, треба да видим и Рим.« Онда посла двојицу својих помоћника, Тимотеја и Ераста, у Македонију, а он сâм још неко време остаде у Азији. У то време настаде немала узбуна због Пута. Наиме, неки ковач сребра по имену Димитрије правио је Артемидине храмиће од сребра и доносио занатлијама немалу добит. Он окупи њих и раднике сличних заната, па рече: »Људи, ви знате да наше благостање долази од овог посла. Али, видите и чујете да је овај Павле убедио и завео доста народа не само у Ефесу него у готово целој Азији говорећи да нису богови они који су направљени рукама. Постоји опасност не само да овај наш занат изађе на рђав глас него и да храм велике богиње Артемиде изгуби свој значај и да своју величанственост изгуби богиња коју слави цела Азија и цео свет.« Када су ови то чули, спопаде их бес, па повикаше: »Велика је Артемида ефеска!« Тада се град ускомеша, па сви сложно упадоше у позориште и зграбише двојицу Павлових сапутника, Македонце Гаја и Аристарха. Павле хтеде да изађе пред народ, али му ученици не дадоше. Чак му и неки азијарси, његови пријатељи, послаше поруку, преклињући га да се не показује у позоришту. А на скупу су једни викали једно, други друго, јер је владала пометња – већина није ни знала зашто су се окупили. Тада Александру, кога су Јудеји изгурали напред, почеше да добацују из светине. Он махну руком и хтеде да се брани пред народом, али, када су приметили да је Јудејин, сви су око два сата углас викали: »Велика је Артемида ефеска!« Онда градски писар умири светину и рече: »Ефесци! Има ли човека који не зна да је град Ефес чувар храма велике Артемиде и њеног кипа који је пао са неба? Пошто то није спорно, ви треба да се смирите и да ништа брзоплето не чините. Јер, довели сте ове људе овамо иако нису покрали храм ни вређали нашу богињу. Ако, дакле, Димитрије и занатлије које су с њим хоће некога да туже, судови су отворени, а ту су и проконзули – па нека се туже. А ако тражите нешто више, то мора да се реши на законитом скупу. Јер, прети нам опасност да будемо оптужени за побуну због данашњих догађаја, а нема ниједног разлога којим бисмо могли да оправдамо ове нереде.« И, када је то рекао, распусти скуп.

Многи који су узверовали долазили су да исповеде и обзнане своја зла дела. Велики број оних који су се бавили врачарством, доносили су своје врачарске књиге и спаљивали их пред свима. Када су прорачунали њихову вредност, утврдили су да вреде педесет хиљада сребрњака. Тако је, снагом Господњом, реч његова јачала и ширила се. Након ових догађања, Павле је одлучио да прође Македонијом и Ахајом и да оде у Јерусалим. „После тога – рекао је Павле – морам да видим и Рим.“ Онда је послао у Македонију своја два помоћника, Тимотеја и Ераста, а он је још неко време провео у Малој Азији. Некако у то време, у Ефесу је избила велика побуна против Пута Господњег. Наиме, неки ковач по имену Димитрије, израђивао је сребрне храмиће богиње Артемиде и тиме обезбеђивао велику зараду занатлијама. Сазва он њих, као и све оне који су се бавили истим занатом, па им рече: „Људи, ви знате да наше благостање долази од овог посла, а видите и чујете како је онај Павле убедио и завео многи народ, не само у Ефесу него и у целој Малој Азији, говорећи да богови направљени људском руком нису богови. Али, није само углед нашег заната доведен у питање, већ и то да се храм велике богиње Артемиде неће сматрати ни за шта. Тиме би се нанела штета величанству богиње, коју поштује цела Мала Азија и сав свет.“ Када су то чули, обузео их је гнев, па су почели да узвикују: „Велика је Артемида ефешка!“ Сав град се ускомешао. Народ сложно нагрну у позориште вукући Павлове сапутнике, Македонце Гаја и Аристарха. Павле је хтео да изађе пред народ, али му то ученици нису дозволили. Такође су му и неки од провинцијских угледника, који су му били пријатељи, поручили да се не појављује у позоришту. Једни су узвикивали једно, а други друго, јер је окупљени народ био збуњен, тако да већина није знала због чега су се окупили. Неки из народа су подстицали Александра да иступи, јер су га Јевреји гурали напред. Он махну руком желећи да се одбрани пред народом. Међутим, када су људи дознали да је он Јеврејин, почели су сви у један глас да узвикују: „Велика је Артемида ефешка!“ То је трајало читава два сата. Тада је градски службеник умирио народ речима: „Грађани Ефеса! Није ли сваком човеку познато да је град Ефес чувар храма велике Артемиде и њеног кипа који је пао са неба? Пошто су те ствари неоспорне, требало би да се умирите и да ништа не чините брзоплето. Људи које сте довели нису покрали храм, нити су вређали нашу богињу. Зато, ако Димитрије и мајстори с њим имају какву тужбу против некога, судови су отворени, а и намесници су ту, па нека се туже. Ако неко тражи нешто више, то ће се решити у законитој скупштини. Прети нам, наиме, опасност да будемо оптужени за ово што је било данас, јер нема никаквог разлога којим бисмо могли да оправдамо ово комешање.“ После ових речи је распустио скуп.