Dela apostolska 20:10-38 - Упореди све верзије

Podeli

Pavle je sišao, nadneo se nad njim, zagrlio ga i rekao: „Ne uznemiravajte se, još je živ!“ Zatim se vratio gore, razlomio hleb i jeo, pa im je još dugo govorio – sve do zore. Nakon toga je otišao. A mladića su doveli kući živog, te su se veoma utešili. Mi smo se, pak, ranije ukrcali na brod i otplovili za As. Odande je trebalo da povedemo Pavla. On je, naime, tako odredio, nameravajući da sam putuje kopnom. Kada se sastao sa nama u Asu, ukrcali smo ga u lađu i otišli u Mitilinu. Sutradan smo otplovili odande i došli nadomak Hiosa. Prekosutra smo pristali u Samosu, a sledećeg dana smo stigli u Milit. Pavle je odlučio da zaobiđe Efes da se ne bi zadržavao u Maloj Aziji; žurio se da, ako je moguće, na praznik Pedesetnice bude u Jerusalimu. Iz Milita je poslao ljude u Efes i pozvao crkvene starešine. Kada su došli k njemu, Pavle im je rekao: „Vi znate kako sam se sve vreme vladao među vama od prvog dana kada sam stupio u Malu Aziju. Služio sam Gospodu sa svom poniznošću, uz suze i nevolje koje su me zadesile zbog judejskih zaseda. Nisam propustio ništa korisno da vam navestim i da vas poučim, kako javno, tako i po kućama. Uveravao sam i Jevreje i Grke da se moraju okrenuti Bogu u pokajanju i verovati u našeg Gospoda Isusa. A sad, evo, po nalogu Duha, idem u Jerusalim i ne znam šta me čeka tamo. Jedino što mi Duh Sveti potvrđuje u svakom gradu je da me čekaju okovi i nevolje. Do svog života mi nimalo nije stalo, već samo do toga da istrčim trku i dovršim službu koju sam dobio od Gospoda Isusa – da objavim Radosnu vest o Božijoj milosti. Sada znam da me niko od vas među kojima sam bio, dok sam putovao i propovedao o Carstvu Božijem, više neće videti. Zato vam jamčim na današnji dan da nisam kriv ni za čiju propast, jer nisam propustio da vam objavim sav naum Božiji. Pazite na sebe i na stado nad kojim vas je Duh Sveti postavio kao nadglednike, da napasate crkvu Božiju, koju je on stekao svojom krvlju. Znam, naime, da će posle mog odlaska doći među vas krvoločni vuci koji neće štedeti stada. Čak će se i među vama samima pojaviti oni koji će izvrtati učenje kako bi odvukli učenike za sobom. Zato budite na oprezu! Sećajte se da tri godine, dan i noć, nisam prestajao da sa suzama opominjem svakoga od vas. A sada vas poveravam Bogu i njegovoj milostivoj reči koja vas može izgraditi i dati vam nasledstvo među svima koji su posvećeni. Ničije srebro, zlato ili odeću nisam poželeo. I sami znate da sam se sopstvenim rukama postarao za svoje lične potrebe, kao i za potrebe svojih saradnika. U svemu sam vam dao primer: da se tako treba truditi i starati se za nemoćne, sećajući se reči Gospoda Isusa: ’Blaženije je davati, nego primati.’“ Kad je izrekao ovo, kleknuo je, pa se pomolio sa svima njima. Tada su svi glasno zaplakali, pali u zagrljaj Pavlu i izljubili ga. Najviše ih je ožalostilo kad je rekao da ga više neće videti. Zatim su ga ispratili na lađu.

A Pavle sišavši pade na nj, i zagrlivši ga reče: Ne bunite se, jer je duša njegova u njemu. Onda iziđe gore, i prelomivši hleb okusi, i dovoljno govori do same zore, i tako otide. A momče dovedoše živo, i utešiše se ne malo. A mi došavši u lađu odvezosmo se u As, i odande htesmo da uzmemo Pavla; jer tako beše zapovedio, hoteći sam da ide pešice. A kad se sasta s nama u Asu, uzesmo ga, i dođosmo u Mitilinu. I odande odvezavši se dođosmo sutradan prema Hiju; a drugi dan odvezosmo se u sam, i noćismo u Trigiliju; i sutradan dođosmo u Milit. Jer Pavle namisli da prođemo mimo Efes da se ne bi zadržao u Aziji; jer hićaše, ako bude moguće, da bude o Trojičinu dne u Jerusalimu. Ali iz Milita posla u Efes i dozva starešine crkvene. I kad dođoše k njemu, reče im: Vi znate od prvog dana kad dođoh u Aziju kako s vama jednako bih služeći Gospodu sa svakom poniznosti i mnogim suzama i napastima koje mi se dogodiše od Jevreja koji mi rađahu o glavi; kako ništa korisno ne izostavih da vam ne kažem i da vas naučim pred narodom i po kućama, svedočeći i Jevrejima i Grcima pokajanje k Bogu i veru u Gospoda našeg Isusa Hrista. I sad evo ja svezan Duhom idem u Jerusalim ne znajući šta će mi se u njemu dogoditi; osim da Duh Sveti po svim gradovima svedoči, govoreći da me okovi i nevolje čekaju. Ali se nizašta ne brinem, niti marim za svoj život, nego da svršim tečenje svoje s radošću i službu koju primih od Gospoda Isusa: da posvedočim jevanđelje blagodati Božje. I evo sad znam da više nećete videti moje lice, vi svi po kojima prolazih propovedajući carstvo Božje. Zato vam svedočim u današnji dan da sam ja čist od krvi sviju; jer ne izostavih da pokažem volju Božju. Pazite dakle na sebe i na sve stado u kome vas Duh Sveti postavi vladikama da pasete crkvu Gospoda i Boga koju steče krvlju svojom; jer ja ovo znam da će po odlasku mom ući među vas teški vuci koji neće štedeti stada; i između vas samih postaće ljudi koji će govoriti izvrnutu nauku da odvraćaju učenike za sobom. Zato gledajte i opominjite se da tri godine dan i noć ne prestajah učeći sa suzama svakog od vas. I sad vas, braćo, predajem Bogu i reči blagodati Njegove, koji može nazidati i dati vam nasledstvo među svima osvećenima. Srebra, ili zlata, ili ruha ni u jednog ne zaiskah. Sami znate da potrebi mojoj i onih koji su sa mnom bili poslužiše ove ruke moje. Sve vam pokazah da se tako valja truditi i pomagati nemoćnima, i opominjati se reči Gospoda Isusa koju On reče: Mnogo je blaženije davati negoli uzimati. I ovo rekavši kleče na kolena svoja sa svima njima i pomoli se Bogu. A sviju stade veliki plač i zagrlivši Pavla celivahu ga, žalosni najviše za reč koju reče da više neće videti lice njegovo; i otpratiše ga u lađu.

Павле сиђе, баци се на њега, обгрли га и рече: »Не узнемиравајте се, душа је још у њему.« Потом се врати горе, изломи хлеб и обедова. И још им је дуго, до зоре, говорио, па отпутова. А младића одведоше кући жива, неизмерно утешени. Ми пођосмо напред, на лађу, и отпловисмо за Асос, одакле је требало да повеземо Павла. Тако је, наиме, он одредио пошто је хтео да иде сам, пешице. Када се састао с нама у Асосу, повезосмо га и стигосмо у Митилину. Оданде испловисмо сутрадан и стигосмо надомак Хиоса. Наредног дана препловисмо до Самоса, а дан касније пристадосмо у Милиту. Павле је, наиме, био одлучио да заобиђе Ефес, да се не би задржао у Азији, пошто је журио да, ако буде могуће, стигне у Јерусалим до Педесетнице. Из Милита посла у Ефес по старешине цркве, а када су они стигли, рече им: »Ви знате како сам се понашао све време док сам био с вама, од првог дана кад сам стигао у Азију. Служио сам Господу са свом понизношћу и у сузама и искушењима која су ме снашла због јудејских завера. Нисам пропустио да вам објавим све што је за вас корисно и да вас учим јавно и по кућама. Опомињао сам Јудеје и Грке да се окрену Богу и да верују у нашега Господа Исуса. »Сада, ево, окован Духом, идем у Јерусалим, а шта ће ме тамо снаћи, не знам. Само знам да ме у сваком граду Свети Дух опомиње и говори да ме чекају окови и невоље. Али није ми нимало стало до живота, само да завршим своју трку и службу коју сам примио од Господа Исуса – да сведочим за еванђеље о Божијој милости. »Сада, ево, знам да ми више никад ниједан од вас, међу којима сам боравио проповедајући Царство, неће видети лице. Зато вам на данашњи дан изјављујем да нисам крив ни за чију смрт, јер нисам пропустио да вам објавим сву Божију вољу. Пазите на себе и на цело стадо којем вас је Свети Дух поставио за надгледнике. Напасајте Божију цркву, коју је он стекао својом крвљу. Знам да ће се после мог одласка међу вас увући крвожедни вуци, који неће штедети стадо. Чак ће се и међу вама самима наћи људи који ће искривљавати истину да би за собом повукли ученике. Стога будно пазите! Сетите се да три године, ни ноћу ни дању, нисам престајао да, са сузама, уразумљујем свакога од вас. »Сада вас поверавам Богу и Речи његове милости, која је у стању да вас изгради и да вам дâ наследство међу свима који су освештани. Нисам жудео ни за чијим сребром, златом или одећом. И сами знате да су ове моје руке служиле мојим потребама и потребама оних који су били са мном. Свиме што сам чинио показао сам вам да тако – мукотрпним радом – треба помагати слабима, сећајући се речи које је изрекао Господ Исус: ‚Већа је срећа давати него примати.‘« И, када је то рекао, клекну и са свима њима се помоли. Тада сви бризнуше у плач, па се бацише Павлу у загрљај и изљубише га. Највише их је заболело оно када је рекао да му више никад неће видети лице. Онда га отпратише на лађу.

Павле је сишао, наднео се над њим, загрлио га и рекао: „Не узнемиравајте се, још је жив!“ Затим се вратио горе, разломио хлеб и јео, па им је још дуго говорио – све до зоре. Након тога је отишао. А младића су довели кући живог, те су се веома утешили. Ми смо се, пак, раније укрцали на брод и отпловили за Ас. Оданде је требало да поведемо Павла. Он је, наиме, тако одредио, намеравајући да сам путује копном. Када се састао са нама у Асу, укрцали смо га у лађу и отишли у Митилину. Сутрадан смо отпловили оданде и дошли надомак Хиоса. Прекосутра смо пристали у Самосу, а следећег дана смо стигли у Милит. Павле је одлучио да заобиђе Ефес да се не би задржавао у Малој Азији; журио се да, ако је могуће, на празник Педесетнице буде у Јерусалиму. Из Милита је послао људе у Ефес и позвао црквене старешине. Када су дошли к њему, Павле им је рекао: „Ви знате како сам се све време владао међу вама од првог дана када сам ступио у Малу Азију. Служио сам Господу са свом понизношћу, уз сузе и невоље које су ме задесиле због јудејских заседа. Нисам пропустио ништа корисно да вам навестим и да вас поучим, како јавно, тако и по кућама. Уверавао сам и Јевреје и Грке да се морају окренути Богу у покајању и веровати у нашег Господа Исуса. А сад, ево, по налогу Духа, идем у Јерусалим и не знам шта ме чека тамо. Једино што ми Дух Свети потврђује у сваком граду је да ме чекају окови и невоље. До свог живота ми нимало није стало, већ само до тога да истрчим трку и довршим службу коју сам добио од Господа Исуса – да објавим Радосну вест о Божијој милости. Сада знам да ме нико од вас међу којима сам био, док сам путовао и проповедао о Царству Божијем, више неће видети. Зато вам јамчим на данашњи дан да нисам крив ни за чију пропаст, јер нисам пропустио да вам објавим сав наум Божији. Пазите на себе и на стадо над којим вас је Дух Свети поставио као надгледнике, да напасате цркву Божију, коју је он стекао својом крвљу. Знам, наиме, да ће после мог одласка доћи међу вас крволочни вуци који неће штедети стада. Чак ће се и међу вама самима појавити они који ће извртати учење како би одвукли ученике за собом. Зато будите на опрезу! Сећајте се да три године, дан и ноћ, нисам престајао да са сузама опомињем свакога од вас. А сада вас поверавам Богу и његовој милостивој речи која вас може изградити и дати вам наследство међу свима који су посвећени. Ничије сребро, злато или одећу нисам пожелео. И сами знате да сам се сопственим рукама постарао за своје личне потребе, као и за потребе својих сарадника. У свему сам вам дао пример: да се тако треба трудити и старати се за немоћне, сећајући се речи Господа Исуса: ’Блаженије је давати, него примати.’“ Кад је изрекао ово, клекнуо је, па се помолио са свима њима. Тада су сви гласно заплакали, пали у загрљај Павлу и изљубили га. Највише их је ожалостило кад је рекао да га више неће видети. Затим су га испратили на лађу.

Тада Павле сиђе, баци му се у загрљај и рече: „Не узнемиравајте се, јер је његова душа у њему.” Затим оде горе, преломи хлеб и једе, и пошто им је још много говорио до зоре, отпутова. А младића доведоше живог и утешише се врло. Пошто смо се раније укрцали у лађу, одвезосмо се у Асос с намером да оданде Павла узмемо на лађу; тако је, наиме, он наредио, желећи да сам иде пешице. А кад се састао с нама у Асосу, узесмо га у лађу и пођосмо у Митилину. Отпловисмо и оданде, па сутрадан дођосмо према Хиосу; други дан пристасмо на Самос, те следећег дана дођосмо у Милит. Павле је, наиме, био одлучан да се прође мимо Ефеса да се не би задржао дуже време у Азији; јер се журио, ако би му било могућно, да на дан Педесетнице буде у Јеруслиму. Из Милита посла у Ефес и дозва црквене старешине. А кад дођоше к њему, рече им: „Ви знате како сам с вама провео све време – од првог дана откако сам дошао у Азију, служећи Господу са сваком понизношћу, са сузама и искушењима која су ме снашла од јудејских сплетки, како ништа корисно нисам пропустио да вам кажем и да вас поучим јавно и идући од куће до куће, преклињући Јудејце и Грке да се обрате Богу и да верују у Господа нашега Исуса. А сад, ето, дух ми је везан и идем у Јерусалим не знајући шта ће ми се у њему догодити, осим што ми Дух Свети од града до града сведочи и говори да ме чекају окови и невоље. Али мени није нимало стало до мога живота, само да завршим свој пут и службу коју сам примио од Господа Исуса – да посведочим јеванђеље о благодати Божјој. И ето, сад знам да сви ви, међу којима сам прошао проповедајући царство, нећете више видети мога лица. Зато вам сведочим на данашњи дан да сам чист од крви свију јер се нисам устручавао да вам објавим сву одлуку Божју. Пазите на себе и на све стадо у ком вас је Дух Свети поставио за епископе, да напасате Цркву Божју, коју је стекао својом крвљу. Ја знам да ће после мога одласка међу вас ући грабљиви вуци, који неће штедети стада. Па и од вас самих устаће људи који ће говорити наопаке ствари да повуку за собом ученике. Стога, будно пазите и сећајте се да три године, ноћ и дан, нисам посустао саветујући са сузама сваког од вас. И сад вас предајем Богу и његовој благодатној речи, која може да назида и омогући наследство међу свима освећенима. Сребра или злата или одела нисам зажелео ни од кога. Сами знате да су ове моје руке послужиле мојим потребама и потребама мојих сарадника. Све сам вам показао да се тако ваља трудити и немоћне прихватати, и сећати се речи Господа Исуса, коју је рекао: ‘Блаженије је давати неголи примати.’” Рекавши ово, клекну и помоли се Богу са свима њима. На то сви гласно заплакаше, падоше у загрљај Павлу и љубљаху га. Највише бола нанела им је реч коју је рекао да они неће више видети његовог лица. Затим га отпратише на лађу.