Књига проповедникова 2:1-14

Казао сам у свом срцу: „Хајде да опробам уживање, да добро уживам.“ Али, гле, и то је пролазно! За смех сам казао: „Будаласт је“; и за уживање: „Која му је сврха?“ Дубоко сам размишљао о задовољству тела у вину – док ми је срце мудрошћу вођено било – о прихватању безумља, док не откријем каква је корист људима од онога што раде под небесима за мало дана живота свога. Велике сам ствари себи направио: изградио сам куће, винограде засадио. Уредио сам вртове и паркове, у њима посадио разно воће. Направио сам језера са водом за натапање младе шуме. Довео сам слуге и слушкиње, поред оних који су ми припадали по рођењу у кући. Имао сам стоке, многа крда и стада, више од свих који су пре мене владали у Јерусалиму. Накупио сам и сребро, злато, благо од царева и околних области. Обезбедио сам певаче, певачице, уживања људска и многе жене. Постао сам моћан, узвисио сам се више од свих својих претходника у Јерусалиму, а и даље сам био мудар: Својим очима нисам ускратио ниједну жељу и срцу нисам ускратио ниједно уживање. Јер, срце се моје радовало у свим мојим подухватима и то ми је била награда за сав труд мој. А онда сам размишљао о свим својим делима које сам предузео својеручно, о труду који сам уложио. И гле, све је пролазно и јурење ветра, без користи под капом небеском! Затим сам се посветио размишљању о мудрости, безумљу и глупости. Шта више да уради царев наследник након оног што је већ урађено? Схватио сам да је мудрост боља од глупости као што је светлост боља од таме. Мудроме су очи на глави, а безумник у тами хода. Али сам научио и ово: обојицу задеси иста судбина.