Књига проповедникова 4:1-16

Опет сам размишљао о свем том тлачењу које се чини под капом небеском: И гле, сузе потлачених, а за њих нема тешитеља! Нема тешитеља за оне под силом руке тлачитеља. Хвалио сам мртве, оне већ преминуле више него живе, који су још у животу. И од једних и од других боље је ономе ко се родио није, ономе који није видео злодело које се чини под капом небеском. Елем, размишљао сам о сваком труду, свакој вештини у послу: због тога свако завиди ближњему своме. А и то је пролазно и јурење ветра. Безумник прекрсти своје руке и онда једе себе самог. Боља је једна пуна шака, а у миру него обе пуне шаке у муци и јурењу ветра. Опет сам размишљао о пролазности под капом небеском: Човек самац, без друга, без сина и брата поред себе, али нема краја његовом мукотрпном раду. Очи му никада нису сите блага, па се вајка: „За кога ја то радим, души својој ускраћујем срећу?“ И то је пролазно и тегобан је задатак. Двојици је боље него једном, јер имају добру корист од свог труда. Јер, падне ли један, друг његов ће га подигнути. И јао оном који падне, а нема друга да га подигне! Елем, топло им је кад леже удвоје, а како ће се један угрејати? И ако неко надвлада једнога, двојица могу тог да надвладају. Тек, троструко се уже не искида брзо. Бољи је сиромашан, а мудар младић, од будаластог и остарелог цара што се више не да саветовати. Јер он је изашао из затвора и зацарио се, а у свом се царству родио као сиромах. Посматрао сам све живо што хода под капом небеском и видео да пристају уз овог другог, уз младића који ће га наследити. Небројени је сав тај народ, сви који су били пред њима. Али они што долазе после неће му се радовати. И то је пролазно и јурење ветра.