Песма над песмама 2:4-12

Унео ме је у кућу вина, љубав је његова застава нада мном. Крепите ме сувим грожђем, јабукама ме освежите, јер сам од љубави клонула. Левица му је под главом мојом, а десницом ме грли. Ћерке јерусалимске, заклињем вас ланадима и кошутама пољским, не будите и не дижите моју љубав док јој се не прохте. Чуј гласа вољеног мога! Ево, долази, поскакује по брдима и горе прескаче. Као газела и као срндаћ мој је вољени. Гле, ено га стоји иза нашег зида, провирује са прозора, кроз решетке гледа. А мој вољени ми одговори, рече ми: „Устани, вољена моја, дођи, најлепша моја! Ево, зима је прошла и киша умину, прође. Земља је процветала, стиже време орезивања, по нашој се земљи чује цвркут грлице.

Besplatni planovi za čitanje i pobožosti koje se odnose na Песма над песмама 2:4-12