Проповедник 2:1-14

Помислих: »Хајде да испитам насладу, да видим шта је задовољство.« Али и то се показа као испразност. »Смех је лудост«, рекох. »И шта се постиже насладом?« Покушах да се разгалим вином – док је мудрост и даље управљала мојим умом – и да пригрлим безумље, да видим шта је добро да људи чине под небом за ово мало дана свога живота. Подухватих се великих дела: Саградих себи куће и засадих винограде. Начиних вртове и перивоје и засадих у њима сваковрсне воћке. Начиних језерца да заливам засаде бујног дрвећа. Накуповах робова и робиња, а имао сам и робова рођених у мом дому. И крупне и ситне стоке имао сам више него ико у Јерусалиму пре мене. Нагомилах себи сребра и злата и благо царева и покрајина. Набавих певаче и певачице, а тако и харем какав би човек само пожелети могао. Постадох далеко већи од ма кога у Јерусалиму пре мене. Али моја мудрост увек је била уз мене. Не ускратих себи ништа што би ми очи пожелеле, не одбих себи ниједну насладу. Уживао сам у свему што сам чинио и то је била награда за сав мој мукотрпни труд. Али, када сам погледао све што сам учинио и мукотрпни труд који сам у то уложио, све је било испразност – трчање за ветром. Никакве користи од тога под сунцем. Потом одлучих да проникнем у мудрост, лудост и безумље. Шта би још царев наследник могао да учини а да већ није учињено? Видех да је мудрост боља од безумља, баш као што је светлост боља од таме. Мудар човек користи очи у глави, а безумник хода у тами. Али увидех да обојицу стиже исти усуд.