2. Carevi 6:6-31

A čovek Božji reče mu: Gde je pala? A kad mu pokaza mesto, on odseče drvo i baci ga onamo, i učini te sekira ispliva. A on reče: Uzmi je. I čovek pruži ruku, te je uze. A kad car sirski vojevaše na Izrailja, većaše sa slugama svojim, i reče: Tu i tu neka stane vojska moja. A čovek Božji posla k caru Izrailjevom i poruči: Čuvaj se da ne ideš onuda, jer su onde Sirci u zasedi. I car Izrailjev posla na ono mesto, za koje reče čovek Božji i opomenu ga, te se čuvaše. I to ne bi jedanput ni dvaputa. I smuti se srce caru sirskom zato, i sazvavši sluge svoje reče im: Hoćete li mi kazati ko od naših dokazuje caru Izrailjevom? A jedan od sluga njegovih reče mu: Niko, care gospodaru moj; nego Jelisije prorok u Izrailju dokazuje caru Izrailjevom reči koje govoriš u ložnici svojoj. Tada reče: Idite, vidite gde je, da pošaljem da ga uhvate. I javiše mu govoreći: Eno ga u Dotanu. I posla onamo konje i kola s velikom vojskom; i oni došavši noću opkoliše grad. A ujutru, sluga čoveka Božijeg ustavši izađe, a to vojska oko grada i konji i kola. I reče mu sluga: Jaoh gospodaru, šta ćemo sad? A on mu reče: Ne boj se, jer je više naših nego njihovih. I pomoli se Jelisije govoreći: Gospode, otvori mu oči da vidi. I Gospod otvori oči momku, te vide, a to gora puna konja i kola ognjenih oko Jelisija. A kad pođoše Sirci k njemu, pomoli se Jelisije Gospodu i reče: Oslepi ovaj narod. I oslepi ih po reči Jelisijevoj. Tada im reče Jelisije: Nije ovo put, nije ovo grad; hodite za mnom i odvešću vas čoveku kog tražite. I odvede ih u Samariju. A kad dođoše u Samariju, reče Jelisije: Gospode, otvori im oči da vide. I Gospod im otvori oči, i videše, a to behu usred Samarije. A car Izrailjev reče Jelisiju kad ih ugleda: Hoću li biti, hoću li biti, oče moj? A on reče: Nemoj biti; eda li ćeš one pobiti koje zarobiš mačem svojim i lukom svojim? Iznesi im hleba i vode neka jedu i piju, pa onda neka idu gospodaru svom. I ugotovi im gozbu veliku; te jedoše i piše; pa ih otpusti, a oni otidoše gospodaru svom; i otada ne dolaziše čete sirske u zemlju Izrailjevu. A posle toga Ven-Adad, car sirski skupi svu vojsku svoju, i izađe i opkoli Samariju. I nasta velika glad u Samariji, jer gle, beše opkoljena toliko da glava magareća beše za osamdeset sikala srebra, a četvrt kava golubinjeg kala za pet sikala srebra. I kad car iđaše po zidovima, jedna žena povika k njemu govoreći: Pomagaj, care gospodaru! A on reče: Gospod ti ne pomaže, kako ću ti ja pomoći? S gumna li, ili iz kace? Još joj reče car: Šta ti je? A ona reče: Ova žena reče mi: Daj sina svog da ga pojedemo danas, a sutra ćemo pojesti mog sina. I skuvasmo sina mog i pojedosmo ga, a sutradan rekoh joj: Daj sina svog da ga pojedemo. Ali ona sakri svog sina. A kad car ču reči ženine, razdre haljine svoje; i kad iđaše po zidu, vide narod gde kostret beše ozdo na telu njegovom. Tada reče car: Tako da mi učini Bog i tako da doda ako glava Jelisija sina Safatovog ostane danas na njemu.