Проповедник 2:1-14

Ја рекох у срцу свом: „Хајде да осетим радост и видим шта је уживање”, али, гле, и то беше ништавило. О смеху рекох: „Бесмисленост!” А о уживању: „Чему то?” Помислих у срцу свом да препустим тело вину, али ме је срце вукло ка мудрости док не видим да ли усрећује људе оно што чине под небесима док су живи. Учиних велика дела: сазидах себи куће, засадих винограде, уредих вртове и воћњаке и засадих у њима свако воће. Начиних себи језера водена да натапам шуму у којој дрвеће расте. Набавих себи робове и робиње и послугу рођену у кући. Имао сам говеда и оваца више од свих који су били пре мене у Јерусалиму. Накупих себи сребра и злата и благо од царева и земаља. Набавих певаче и певачице, милине синова људских, жене и жене. Постадох тако велик, већи од свих који су били пре мене у Јерусалиму. Мудрост моја била је са мном. Шта год су пожелеле очи моје, нисам им бранио, нити сам бранио срцу свом радости. Срце се моје веселило сваком труду мом и то је била награда за напор мој. А онда сам испитивао сва дела своја која учинише руке моје и труд који сам уложио, и, гле, све је било ништавило и трчање за ветром, од чега нема користи под сунцем. Тада се окренух да видим мудрост, лудост и безумље. Шта чини човек који наследи цара? Оно што је већ урађено! Видех да је боља мудрост од лудости, као што је боља светлост од таме. Мудар има очи у глави, а безумник по тами хода, али обојици исто бива.