Наум 2:5-13

По улицама кола бесне, преко тргова јуре. Као бакље изгледају, као муње јуре. Позивају се јунаци, спотичу се трчећи. Журе под зидине и заклон постављају. Отварају се врата према реци, у палати је паника. Господарицу хватају и одводе, слушкиње њене цвиле, тугују као голубице и у прса се ударају. Ниневија је водено језеро откад је постала. Али они беже. „Стојте, станите!” Нико се не окреће. „Грабите сребро, грабите злато!” Благу нема краја, ни бројном накиту драгоценом. Пљачкање, грабеж, рушење! Срца замиру, колена клецају, бедра подрхтавају, лица бледе. Где је скровиште лавовима и пећина лавићима? Лав је излазио, лавица је остајала и лавићи се нису плашили. Лав је грабио за лавиће своје, давио је за лавице своје. Пунио је пленом пећине своје и ловином скровишта своја.

Besplatni planovi za čitanje i pobožosti koje se odnose na Наум 2:5-13