5. Mojsijeva 32:10-52
5. Mojsijeva 32:10-52 Нови српски превод: Стари завет: Проф. др Драган Милин и Нови завет: Проф. др Емилијан Чарнић (SNP_CNZ)
У пустој земљи нађе га, у пустињи где завија пустош. Заштити га, одгоји га, чуваше га као зеницу ока твога. Као што орао бди над орлићима својим, лебди над птићима својим, крила шири, узима их, носи их на перима својим, тако га је сам Господ водио, није било туђег бога. Водио га је на висине земаљске да га храни плодовима пољским. Даде му да сиса мед из камена и уље из тврде стене, масло од крава, млеко од оваца и лој од јагањаца и овнова васанских и јараца, зрна житна и пио си крв грожђа – вино. Међутим, миљеник се угоји, па се стаде ритати. Утовио се, удебљао и засалио, па остави Бога који га је створио. Презре стену спасења свога. Изазваше му љубомору туђим боговима, разјарише га гадостима. Жртвовали су демонима, који нису Бог, боговима које раније нису познавали, неким новим који скоро дођоше, које нису поштовали оци ваши. Напустио си стену која те је родила и заборавио си Бога који те је створио. Господ виде то, разгневи се и одбаци синове своје и ћерке. Потом рече: ‘Сакрићу од њих лице своје да видим какав ће им крај бити. То је искварен род, синови у којима нема вере. Пробудише ми љубомору оним што није Бог, раздражише ме безвредним идолима. И ја ћу њих учинити љубоморним, безвредним народом, раздражићу их народом неразумним. Распламсао се огањ гнева мога, гореће до дубина ада. Спалиће земљу и род њен, попалиће брдима темеље. Свалићу на њих зла, стреле ћу своје одапети на њих. Осушиће се од глади, врућица и љути помори уништиће их. Послаћу на њих зуб зверињи и отров змија пузећих. Напољу ће их убијати мач, а унутра страх: момка, девојку, одојче и седог човека. Рекох: смрвићу их сасвим, спомен ћу им избрисати међу људима. Уплаших се ругања непријатељског. Непријатељи њихови би се понели и рекли би: Наша рука их је надвладала, није Господ учинио све ово. То је народ без разборитости, нема у њима разума. Да су мудри, разумели би ово, увидели би шта их очекује. Како би један гонио хиљаду, двојица терала десет хиљада да их стена њихова није продала, да их Господ није предао? Стена њихова није као стена наша, непријатељи наши су пресудили. Чокот њихов је од чокота содомског и из винограда гоморског. Грожђе им је грожђе затровано, зрна су им горка. Вино им је отров немани, љути отров змијски. Није ли то сакривено код мене, запечаћено у ризницама мојим? Моја је освета и моја је награда у дан кад посрне нога њихова. Близу је дан пропасти њихове и долази брзо оно што ће их задесити. Господ ће дати правду народу своме, сажалиће се на слуге своје. Видеће да им нестаје снага и да нема више ни роба ни слободног. Питаће тада где су богови њихови и стена иза које су се склањали? Они који су јели лој њихових жртава, који су пили вино њихових налива, нека устану и нека вам помогну, нека вам буду заклон! Видите сада да сам ја – једини и да другог Бога нема осим мене! Ја усмрћујем и оживљавам. Ја рањавам и исцељујем. Ништа се не отима из руке моје. Заиста, ја дижем руку своју према небу и говорим: Ја живим вечно! Кад наоштрим мач свој сјајни и узмем суђење у руке своје, осветићу се непријатељима својим, казнићу оне који ме мрзе. Умочићу стреле своје у крв, мач мој прождираће месо, крв рањених и заробљених, главе вођа непријатељских.’ Славите, варвари, његов народ! Он се свети за крв слуга својих, свети се непријатељима својим. Чисти земљу своју за народ свој.” Мојсије дође и изговори у уши народа све речи ове песме, он и Исус, син Навинов. Кад изговори Мојсије све ове речи целом Израиљу, рече им: „Узмите у срце своје све речи које вам сведочим данас. Казујте их синовима својим да држе све речи овог закона и да их испуњавају. То није празна реч за вас, она је ваш живот. Том речи продужићете живот у земљи у коју идете преко Јордана да је запоседнете.” Истог дана рече Господ Мојсију говорећи: „Попни се на ове горе аваримске, на планину Навав, која је у земљи моавској, наспрам Јерихона. Погледај земљу хананску, коју дајем синовима Израиљевим да је запоседну. Онда умри на гори на коју се успењеш. Придружи се роду своме као што је умро Арон, брат твој, на планини Ор и придружио се роду своме. То је због тога што сте ми згрешили пред синовима Израиљевим код воде Мериве код Кадиса у пустињи Син. Нисте ме прославили пред синовима Израиљевим. Пред собом ћеш видети ону земљу, али нећеш ући у њу, у земљу коју дајем синовима Израиљевим.”
5. Mojsijeva 32:10-52 Библија: Савремени српски превод (SB-ERV)
Нашао га је у земљи пустињској, у пустари голој, где звери завијају. Обгрлио га је и гајио, чувао га као зеницу свога ока као орао што бди над својим гнездом, над орлићима својим лебди, крила шири да их ухвати и однесе на својим перима. ГОСПОД га је сам водио – туђег бога није било с њим. Учинио је да по висовима земље јаше и хранио га пољским плодовима, меда му давао из стене и уља из кремене литице, кравље урде и млека овчијег и козјег, лоја јагњећег и јарећег, најбоље овнове башанске, јарце и најсочнија зрна пшенице. Пенушаву крв грожђа си пио. Јешурун се угојио, па се узритао; угојио се, утовио се и усалио. Оставио је Бога, који га је начинио, и одбацио Стену, свога Спаситеља. Чинили су га љубоморним туђим боговима, гневили га гнусним идолима. Демонима су приносили жртве, а не Богу, боговима које нису познавали, боговима који се недавно појавише, боговима којих се ваши праоци нису бојали. Занемарио си Стену која те донела на свет, заборавио Бога који те родио. ГОСПОД то виде и одбаци их, јер су га његови синови и кћери разгневили. »Сакрићу своје лице од њих«, рече, »и видећу шта ће од њих настати. Јер, они су нараштај изопачен, деца која немају верности. Учинише ме љубоморним оним што није бог, разгневише ме својим ништавним идолима. Зато ћу ја њих учинити љубоморнима народом који то није, разгневити их народом неразумним. Јер, од мога гнева огањ се запалио који гори до дубина Шеола; прождреће земљу и њене усеве и запалити темеље планина. »Несрећу за несрећом слаћу на њих; своје стреле на њих ћу потрошити. Од глади ће умирати; изједаће их огњица и смртоносна пошаст. Послаћу на њих очњаке звери, отров гуја које по прашини гмижу. Напољу ће им мач затирати децу, а унутра ће владати ужас. Гинуће момци и девојке, одојчад и старци седокоси. Рекох да ћу их расејати и избрисати спомен на њих међу људима. Али нисам хтео да ме непријатељ разгневи, да душмани њихови не схвате погрешно, па кажу: ‚Ми смо победили! Није ГОСПОД све ово учинио!‘« Они су народ без памети, нема у њима разборитости. Да су мудри, разумели би ово, увидели шта ће им се десити. Како може један да гони хиљаду или двојица десет хиљада да нагнају у бекство ако их њихова стена није продала, ако их ГОСПОД није изручио? Али њихова стена није као наша Стена – то чак и наши непријатељи признају. Лоза им потиче од лозе содомске и са поља гоморских; грожђе им је пуно отрова, гроздови пуни горчине, вино им змијски отров, кобрин отров смртоносни. Зар нисам ово чувао запечаћено у мојим спремиштима? Моја је освета, ја ћу узвратити. У своје време нога ће им се оклизнути; близу је дан њихове пропасти, њихов усуд брзо им се примиче. Јер, ГОСПОД ће оправдати свој народ и сажалити се на своје слуге када види да им је ишчилела снага и да нико, ни роб ни слободњак, није остао. Рећи ће: »Где су сада њихови богови, стена у којој су тражили уточиште, богови који су јели лој њихових жртава и пили вино њихових леваница? Нека они устану да вам помогну! Нека вас они заклоне! »Видите сада да једино ја сам Бог и да нема другог бога уз мене. Ја усмрћујем и ја оживљавам, ја рањавам и ја исцељујем. Из моје руке нема избављења. Дижем своју руку ка небу и заклињем се: Тако ми мога живота вечног, када наоштрим свој мач блистави и узмем правду у своје руке, осветићу се својим душманима и узвратити онима који ме мрзе. Своје стреле напојићу крвљу и мој мач најешће се меса: крвљу побијених и заробљених, глава предводникâ непријатељевих. »Веселите се, народи, с његовим народом, јер он ће осветити крв својих слугу. Осветиће се својим душманима и очистити своју земљу и народ.« Тада Мојсије дође са Хошеом сином Навиним и изговори народу све речи ове песме. Када је Мојсије изговорио све ово целом Израелу, рече им: »Усадите у срце све што сам вам данас свечано објавио, да бисте својој деци могли да заповедите да помно извршавају све речи овог Закона. Јер, оне за вас нису само празне речи – оне су ваш живот. По њима ћете дуго живети у земљи у коју идете преко реке Јордан да је запоседнете.« Тог истог дана ГОСПОД рече Мојсију: »Попни се на гору Нево у горју Аварим у Моаву, преко пута Јерихона, па погледај Ханаан, земљу коју дајем у посед Израелцима. Тамо ћеш умрети, на гори на коју ћеш се попети, баш као што је и твој брат Аарон умро на гори Хор. То је зато што сте ме обојица изневерили пред Израелцима код водâ Мерива-Кадеша у пустињи Цин и зато што ме међу Израелцима нисте показали као светог. Ту земљу ћеш видети издалека, али нећеш ући у њу, у земљу коју дајем Израелцима.«
5. Mojsijeva 32:10-52 Novi srpski prevod (NSPL)
Našao ga je u zemlji pustinjskoj, u pustari strašnoj gde ničega nema. Branio ga je, zbrinuo ga i zaštitio ko zenicu oka svoga. Kao što orao bdi nad svojim gnezdom, i lebdi nad svojim ptićima, kao što širi svoja krila i uzima ih, te ih nosi na svojim perima, tako ih je sam Gospod vodio; drugog boga ne bi pored njega. Na visine ga je zemaljske posadio, te je jeo urod sa polja, hranio ga medom iz litice, i uljem iz najtvrđe stene; maslom od stoke, mlekom od stada, ovnovima i jarcima vasanskim i pšenicom ponajboljom. Pio si vino, krv grožđa. Ugojio se Ješurun, uzjogunio se, usalio si se, okrupnjao i nasitio, ostavio je Boga koji ga je načinio, otpao je od Stene svoga spasenja. Bogovima tuđim ljubomoru mu izazvaše, i idolima odvratnim gnev mu raspališe. Zlodusima, a ne Bogu, žrtve su prinosili, bogovima koje nisu poznavali, bogovima novim, skoro prispelim, koje preci vaši poznavali nisu. Zanemario si Stenu koja te je začela, zaboravio Boga, koji te je rodio. Video je to Gospod, pa ih je odbacio, jer sinovi ga i ćerke razgneviše. Tada reče: „Svoje lice ću od njih sakriti, da vidim kako će svršiti; jer naraštaj su oni izopačeni, deca koja nemaju vernosti. Na ljubomoru su me izazvali, bogom koji Bog nije, razgnevili me svojim ništavilima. Zato ću ih učiniti ljubomornim narodom koji nije narod, razdražiću ih narodom bezumnim. Jer, moj gnev je vatru zapalio, i goreće sve do dubina Sveta mrtvih; progutaće i zemlju i plod njen, spaliće temelje gorske. Stoga, nevolje ću na njih zgrnuti, na njih ću svoje odapeti strele. Glad će ih poharati, satrće ih pošasti i ljute zaraze! Čeljusti zverske na njih ću poslati, s otrovom gmizavaca što puze u prašini. Napolju će mač uzimati decu, a unutra će užas obuzimati kako momka, tako i devojku, kako dojenče, tako sedu glavu. Rekao bih: ’U prah ću ih smrviti, njih ću izbrisati iz sećanja ljudi’, da mi nije do gnevnoga neprijatelja: dušmani bi se njihovi mogli prevariti, govoreći: ’Naša ih je ruka nadjačala, sve to Gospod nije učinio.’“ Jer, oni su narod što nema razuma, rasuđivanja među njima nema. Kad bi samo bili mudri, to bi oni razmotrili, shvatili bi svoj svršetak. Zar bi jedan mogao da goni hiljadu, i da dvojica deset hiljada poteraju, da ih Stena njihova nije prodala, da ih Gospod njima nije izručio. Jer, stena njihova nije kao naša Stena; to i dušmani naši mogu da prosude. Jer, vino njihovo, od loze je sodomske, a sa polja gomorskih. Grožđe je njegovo, grožđe otrovano, grozdovi mu sama gorčina. Vino je njihovo otrov zmijin i ljuti je otrov aspidin. „Nije li on bezbedan kod mene, zapečaćen u mojim riznicama? Moja je osveta! Ja ću uzvratiti, kad im noga bude posrnula. Jer blizu je dan njihove nesreće, propast njihova brzo se primiče.“ Gospod će suditi svome narodu, na svoje će se sluge sažaliti, kad vidi da ih snaga napušta, da kraj dođe robu i slobodnom. Pitaće: „Gde su sada bogovi njihovi, gde li stena kojom se zaklanjaše? Jeli su salo njihovih žrtava, i pili vino njihovih izlivnica. Neka ustanu da vam pomognu, nek vam oni budu zaštita. Vidite sada da sam ja onaj, i da drugog boga pored mene nema. Ja usmrćujem i ja oživljujem, ja ranjavam i ja zaceljujem; iz moje se ruke niko ne izbavlja. Dižem svoju ruku prema nebu i kažem: Ne bio ja živ do veka, ako ne naoštrim mač svoj sjajni, da sud uzmem u svoje ruke, da odmazdom vratim dušmanima, i otplatim onima koji mene mrze. Svoje strele napojiću krvlju, mač moj naješće se mesa: krvlju poklanih i zarobljenih, i dugokosim glavama čelnika dušmanskih.“ Radujte se, puci, narode njegov, jer krv će slugu svojih osvetiti, odmazdom će uzvratiti svojim dušmanima, i otkupiće svoju zemlju i svoj narod. Mojsije dođe sa Osijom, sinom Navinovim, i izgovori sve reči ove pesme na uši sveg naroda. Kad je Mojsije završio da saopštava sve ove reči celom Izrailju, rekao im je: „Uzmite k srcu sve reči kojima vas upozoravam danas. Naredićeš svojoj deci da drže i vrše sve reči ovoga Zakona. Ovo nisu prazne reči; one su vaš život. Vršeći ih, dugo ćete živeti u zemlji koju ćete zauzeti kad pređete preko Jordana.“ Tog istog dana, Gospod reče Mojsiju: „Popni se na ovu goru Avarim, goru Navav, koja je u zemlji moavskoj, kod Jerihona, i pogledaj zemlju hanansku, koju dajem sinovima Izrailjevim u nasledstvo. Tamo na gori na koju se penješ ćeš umreti i pridružiti se svome narodu, kao što je tvoj brat Aron umro na gori Or, pridruživši se svome narodu. Jer vi ste mi se izneverili pred Izrailjcima, u vreme Merive kadiske u pustinji Cin, kad niste pokazali moju svetost pred Izrailjcima. Zato ćeš samo izdaleka videti zemlju, ali u tu zemlju, koju dajem narodu izrailjskom, nećeš ući.“
5. Mojsijeva 32:10-52 Нови српски превод (NSP)
Нашао га је у земљи пустињској, у пустари страшној где ничега нема. Бранио га је, збринуо га и заштитио ко зеницу ока свога. Као што орао бди над својим гнездом, и лебди над својим птићима, као што шири своја крила и узима их, те их носи на својим перима, тако их је сам Господ водио; другог бога не би поред њега. На висине га је земаљске посадио, те је јео урод са поља, хранио га медом из литице, и уљем из најтврђе стене; маслом од стоке, млеком од стада, овновима и јарцима васанским и пшеницом понајбољом. Пио си вино, крв грожђа. Угојио се Јешурун, узјогунио се, усалио си се, окрупњао и наситио, оставио је Бога који га је начинио, отпао је од Стене свога спасења. Боговима туђим љубомору му изазваше, и идолима одвратним гнев му распалише. Злодусима, а не Богу, жртве су приносили, боговима које нису познавали, боговима новим, скоро приспелим, које преци ваши познавали нису. Занемарио си Стену која те је зачела, заборавио Бога, који те је родио. Видео је то Господ, па их је одбацио, јер синови га и ћерке разгневише. Тада рече: „Своје лице ћу од њих сакрити, да видим како ће свршити; јер нараштај су они изопачени, деца која немају верности. На љубомору су ме изазвали, богом који Бог није, разгневили ме својим ништавилима. Зато ћу их учинити љубоморним народом који није народ, раздражићу их народом безумним. Јер, мој гнев је ватру запалио, и гореће све до дубина Света мртвих; прогутаће и земљу и плод њен, спалиће темеље горске. Стога, невоље ћу на њих згрнути, на њих ћу своје одапети стреле. Глад ће их похарати, сатрће их пошасти и љуте заразе! Чељусти зверске на њих ћу послати, с отровом гмизаваца што пузе у прашини. Напољу ће мач узимати децу, а унутра ће ужас обузимати како момка, тако и девојку, како дојенче, тако седу главу. Рекао бих: ’У прах ћу их смрвити, њих ћу избрисати из сећања људи’, да ми није до гневнога непријатеља: душмани би се њихови могли преварити, говорећи: ’Наша их је рука надјачала, све то Господ није учинио.’“ Јер, они су народ што нема разума, расуђивања међу њима нема. Кад би само били мудри, то би они размотрили, схватили би свој свршетак. Зар би један могао да гони хиљаду, и да двојица десет хиљада потерају, да их Стена њихова није продала, да их Господ њима није изручио. Јер, стена њихова није као наша Стена; то и душмани наши могу да просуде. Јер, вино њихово, од лозе је содомске, а са поља гоморских. Грожђе је његово, грожђе отровано, гроздови му сама горчина. Вино је њихово отров змијин и љути је отров аспидин. „Није ли он безбедан код мене, запечаћен у мојим ризницама? Моја је освета! Ја ћу узвратити, кад им нога буде посрнула. Јер близу је дан њихове несреће, пропаст њихова брзо се примиче.“ Господ ће судити своме народу, на своје ће се слуге сажалити, кад види да их снага напушта, да крај дође робу и слободном. Питаће: „Где су сада богови њихови, где ли стена којом се заклањаше? Јели су сало њихових жртава, и пили вино њихових изливница. Нека устану да вам помогну, нек вам они буду заштита. Видите сада да сам ја онај, и да другог бога поред мене нема. Ја усмрћујем и ја оживљујем, ја рањавам и ја зацељујем; из моје се руке нико не избавља. Дижем своју руку према небу и кажем: Не био ја жив до века, ако не наоштрим мач свој сјајни, да суд узмем у своје руке, да одмаздом вратим душманима, и отплатим онима који мене мрзе. Своје стреле напојићу крвљу, мач мој најешће се меса: крвљу покланих и заробљених, и дугокосим главама челника душманских.“ Радујте се, пуци, народе његов, јер крв ће слугу својих осветити, одмаздом ће узвратити својим душманима, и откупиће своју земљу и свој народ. Мојсије дође са Осијом, сином Навиновим, и изговори све речи ове песме на уши свег народа. Кад је Мојсије завршио да саопштава све ове речи целом Израиљу, рекао им је: „Узмите к срцу све речи којима вас упозоравам данас. Наредићеш својој деци да држе и врше све речи овога Закона. Ово нису празне речи; оне су ваш живот. Вршећи их, дуго ћете живети у земљи коју ћете заузети кад пређете преко Јордана.“ Тог истог дана, Господ рече Мојсију: „Попни се на ову гору Аварим, гору Навав, која је у земљи моавској, код Јерихона, и погледај земљу хананску, коју дајем синовима Израиљевим у наследство. Тамо на гори на коју се пењеш ћеш умрети и придружити се своме народу, као што је твој брат Арон умро на гори Ор, придруживши се своме народу. Јер ви сте ми се изневерили пред Израиљцима, у време Мериве кадиске у пустињи Цин, кад нисте показали моју светост пред Израиљцима. Зато ћеш само издалека видети земљу, али у ту земљу, коју дајем народу израиљском, нећеш ући.“
5. Mojsijeva 32:10-52 Sveta Biblija (SRP1865)
Naðe ga u zemlji pustoj, na mjestu strašnu gdje buèi pustoš; vodi ga unaokolo, uèi ga i èuva kao zjenicu oka svojega. Kao što orao izmamljuje orliæe svoje, diže se nad ptiæima svojim, širi krila svoja, uzima ih i nosi na krilima svojim, Tako ga Gospod voðaše, i s njim ne bješe tuðega boga; Voðaše ga na visine zemaljske da jede rod poljski, i davaše mu da sisa med iz stijene i ulje iz tvrdoga kamena, Maslo od krava i mlijeko od ovaca s pretilinom od jaganjaca i ovnova Vasanskih i jaraca, sa srcem zrna pšeniènih; i pio si vino, krv od grožða. Ali se Izrailj ugoji, pa se stade ritati; utio si, udebljao i zasalio; pa ostavi Boga koji ga je stvorio, i prezre stijenu spasenja svojega. Na revnost razdražiše ga tuðim bogovima, gadovima razgnjeviše ga. Prinosiše žrtve ðavolima, ne Bogu, bogovima, kojih nijesu znali, novim, koji iz bliza doðoše, kojih se nijesu strašili oci vaši. Stijenu koja te je rodila zaboravio si; zaboravio si Boga stvoritelja svojega. Kad to vidje Gospod, razgnjevi se na sinove svoje i na kæeri svoje, I reèe: sakriæu od njih lice svoje, vidjeæu kakav æe im biti pošljedak, jer su rod pokvaren, sinovi u kojima nema vjere. Oni me razdražiše na revnost onijem što nije Bog, razgnjeviše svojim taštinama; i ja æu njih razdražiti na revnost onijem koji nije narod, narodom ludijem razljutiæu ih. Jer se oganj razgorio u gnjevu mojem, i gorjeæe do najdubljega pakla; spaliæe zemlju i rod njezin, i popaliæe temelje brdima. Zgrnuæu na njih zla, strijele svoje pobacaæu na njih. Glad æe ih cijediti, vruæice i ljuti pomori proždiraæe ih; i zube zvjerske poslaæu na njih i jed zmija zemaljskih. Spolja æe ih ubijati maè, a po klijetima strah, i momka i djevojku, dijete na sisi i sijeda èovjeka. Rekao bih: rasijaæu ih po svijem uglovima zemaljskim, uèiniæu da nestane spomena njihova izmeðu ljudi, Da mi nije do mržnje neprijateljeve, da se ne bi neprijatelji njihovi ponijeli i rekli: ruka se naša uzvisila, a nije Gospod uèinio sve ovo. Jer su narod koji propada sa svojih namjera, i nema u njih razuma. Kamo da su pametni, da razumiju ovo, i gledaju na pošljedak svoj! Kako bi jedan gonio tisuæu a dvojica tjerala deset tisuæa, da ih nije stijena njihova prodala i Gospod ih predao? Jer stijena njihova nije kao naša stijena; neprijatelji naši neka budu sudije. Jer je èokot njihov od èokota Sodomskoga i iz polja Gomorskoga; grožðe je njihovo grožðe otrovno, puca su mu gorka. Vino je njihovo otrov zmajevski, i ljuti jed aspidin. Nije li to sakriveno kod mene, zapeèaæeno u riznicama mojim? Moja je osveta i plata, u svoje vrijeme popuznuæe noga njihova, jer je blizu dan propasti njihove, i ide brzo što æe ih zadesiti. Sudiæe Gospod narodu svojemu, i žao æe mu biti sluga njegovijeh, kad vidi da je prošla snaga i da nema ništa ni od uhvaæenoga ni od ostavljenoga. I reæi æe: gdje su bogovi njihovi? stijena u koju se uzdaše? Koji salo od žrtava njegovijeh jedoše i piše vino od naljeva njihovijeh. Neka ustanu i pomogu vam, i neka vam budu zaklon. Vidite sada da sam ja, ja sam, i da nema Boga osim mene. Ja ubijam i oživljujem, ranim i iscjeljujem, i nema nikoga ko bi izbavio iz moje ruke. Jer podižem k nebu ruku svoju i kažem: ja sam živ dovijeka. Ako naoštrim sjajni maè svoj i uzmem u ruku sud, uèiniæu osvetu na neprijateljima svojim i vratiæu onima koji mrze na me. Opojiæu strijele svoje krvlju, i maè æe se moj najesti mesa, krvlju isjeèenijeh i zarobljenijeh, kad poènem osvetu na neprijateljima. Veselite se narodi s narodom njegovijem, jer æe pokajati krv sluga svojih, i osvetiæe se neprijateljima svojim, i oèistiæe zemlju svoju i narod svoj. I doðe Mojsije i izgovori sve rijeèi pjesme ove narodu, on i Isus sin Navin. A kad izgovori Mojsije sve rijeèi ove svemu Izrailju, Reèe im: privijte srce svoje k svijem rijeèima koje vam ja danas zasvjedoèavam, i kazujte ih sinovima svojim da bi držali sve rijeèi ovoga zakona i tvorili ih. Jer nije prazna rijeè da za nju ne marite, nego je život vaš; i tom æete rijeèju produljiti dane svoje na zemlji, u koju idete preko Jordana da je naslijedite. U isti dan reèe Gospod Mojsiju govoreæi: Izidi na ovu goru Avarimsku, na goru Navav, koja je u zemlji Moavskoj prema Jerihonu, i vidi zemlju Hanansku koju dajem sinovima Izrailjevijem u državu. I umri na gori na koju izideš, i priberi s k rodu svojemu, kao što je umro Aron brat tvoj na gori Oru i pribrao se k rodu svojemu. Jer mi zgriješiste meðu sinovima Izrailjevijem na vodi od svaðe u Kadisu, u pustinji Sinu, što me ne proslaviste meðu sinovima Izrailjevijem. Pred sobom æeš vidjeti zemlju, ali neæeš u nju uæi, u zemlju koju dajem sinovima Izrailjevijem.